Дело

174 Д Е Л 0 В, гадимир (Тргне се. утиша се). Не! Ви ннсте нншта крпвп, праштам вам (I увреду коју сте ми нанели. Можете слободно рећп Мпнпстру да сам вам опростио али — знајте, све то што сте говорилн нли што су вам говорили, све је клевета, пука клевета. Марко (Устаје). Хвала вам, господпне, што сте мп опростилп, велика вам хвала. (Почека мало). Ја могу нћи, је л' те? Владимир (Остаје лампшљен и мане му руком). Да, МОЖете. Марко Збогом, господине, хвала вам! (Одлази). VI Владимир (сам) Владимир (Гледа пајпре дј*го преда сепоражен, а за тим изломљен болом спушта се на канабе). „Често јој пише н нисма.... зна се момак... господин Мпнистар често долазн...“ Да лп је све то нстнна; може ли све то бити пстина? Она зар?! Јованка?!.. Јованка која ме толнко воли?! 0, ту треба много храбрости п много снаге па да се у то поверује... Ај, а колико тек снаге п храбрости да се не верује, да се одагна сумња која се тако оштро зарива у душу. све дубље... све дубље... (размшпља). Не смем да верујем, нећу да верујем; камо доказа, да, камо доказа па да верујем?... А кад би пх потражио и, кад би нх пашао? (Згрозн се). Страх ме је и да помислим, да бн их могао наћи. II шта бп ти докази изнели?! Мрј бедан, мој ужасан положај; кров над главом разрушен, кућа до темеља разрпвена а на тим развалинама ја бешчастан, прљав, бедан, и сваки пролазник пружа прстом на мене и пакосно се смеје; то је тај, тојетај бешчасннк коме је жена зарадила положај!... Ох, ох, ох! Не, не... не смем да верујем. Зар једном можда неоправданом сумњом разрушити немнлостнво све, све нгго ме је до сад срећним чинило; све чему сам се годинама радовао, што сам годинама поднзао. Ох, ал када та сумња не бп била тако сурова, кад не бн толико раздирала