Дело

184 Д Е Л 0 свет пружатп прст па п.у и рећи: ово је ћерка оне песрећнице коју је муж због неваљалства отерао, и цео ће свет окретати главу од те девојке. Не, ти ћеш остати овде; ја ћу те мрзети, ја ћу те презирати, ја ћу те се гнуигати али ћу од света крити твоје неваљалство; крићу га да сачувам будућност овога детета. То си дужна и то мораш п ти да читшш. Кад си се огрепшла према мени, не греши бар према овоме детету, твоме нороду, твојој крви. (Очајно). 0 Боже! Јованка Владимир (У истом тону). Ми смо до сад били муж и жена а од сада ћемо бити отац н мајка. Јованка (Приближив се). Хвала ти н на толикој милости! Владимир То није милост — ја је за тебе не бих имао. То .је само љубав према дедету и ирема његовој будућности, то је једина љубав која ми је сад остала. Иди (Маше јој руком да нде у Олгичину собу). Иди!... тамо! Јованка (Потрчи у Олгичпну собу, бацајући успут са себе мантил, шешир и т. д.). Олгице чедо! Владимир (Гледа за љом, за тим седне за сто, обори г.таву иа руке и зап.таче се тешко). (Завеса иада).