Дело

ОШКОПАЦ II БИЛА С^ЛИЦА ИЗ ДАЛМАТИНС^ОГ ЗАГОРЈА Колико је јадан жпвот тих далматинскпх Загораца, не може се исказати. Они доље, уз море, сладе живовање вином, воћем, поврћем, сладе очи лијепим вндпцнма, уживају у благос-ти ваздуха; али, они горе, илн се живи пеку, нли се мрзну, сметенп, збуњени од силнога вјетра, који дува трн четвртине годпне. Подмладак с-е ту тешко подиже, јер д.јеца махом умиру од запаљења. Онп што остају, муче се свога вијека, да из шкрте земље измаме мало јечма и вина, да исхране мало стоке, да ископавају смреково корцјење, да опрезно сијеку дрва из кржљавих гајића. У толиком проклеству, пајгоре .је, што су тп крајевп безводнп; пз њекпх села, љети, иде чељад но три часа до најближег студенца, илп врела! Ко се може омрсити и вином напојитп недесет пута у години, бројн се међу богате. У тим оазама има, колико толико, зеленила и живота, али даље, мало даље, — као што пјесник каже: — „Куд год око стиже, свуда видиш камен голи, .једна травка главе ту не диже, — све је пусто, све је нијемо. све ужасно, -— гроб големи, гнијездо ноћних сова—“ Прави је углед тих ојађених мјеста село Затрнци, под голим и суморним брдом Тртром, три часа хода од најближега приморскога града. Село .је просуто на подинп брда, на кршевитој равнпци. Имаће преко стотину кућа, растрканих, пораздвајаних њпвама, виноградима, забранима, што су већпном као добра гумна, а што се све скупа, из далека, црнп п бијелп, јер су кровови од плоча. Затрнчани су католици, парохија је фрањевачка. ЈБуди су впсоки, жилави, суморни; женске су махом ситне, ружне.