Дело

280 Д ЈК Л о Мпсллте ви — настави капстан — не :шам ја целу ту ствар; мислнте вн, далеко је ваше село па нема ко отуд да ми јави. II кмет н поп гледе у земл.у п свакоме изађе пред очи Гадоје Крња, црн, црн као гак, а шта му помпслн свако од н.их у души не дај Боже Радоју да га нешто то п постигне. Него знате шта — настави капетан — нисам ја баш тако зао и пакосан човек... људи смо, требаћемо се, и ви мени п ја вами. — Тако је — ускликнуше обојнца и разведрише мало лице а дигоше главе — тако је, господпне, ми нпсмо људи не знам да кажеш... — Знам ја, за то ћу и да вам учиннм једно велико добро, које не би свакоме учпнпо. — Хвала тп, господине! — обојнцаће уједан глас, а кмет мал не пође п у руку да га пољуби. — Е, видиш, послушајте вп мене; држите ви то дете код вас, као општпнско дете, као спроче, па кад дорасте, лако је онда. — Тако је, господиие! — II немојте га носати овамо п онамо п слатп га с актима, те да вам само пуца брука. — Тако је, господине. А немојте заборавити, да сам вас спасао једне велпке беде — настави капетан ударајући гласом на реч беда. — Како да заборавимо, господине — одговара кмет љубазно. — Е тако, а сад ајд идпте. Онп се још један пут захвалише а ноклонпше се пет и шест пута па пођоше. Кад су били на вратима, капетан још једном добацн. Па немојте сад, чим пређете праг да заборавите да сам вае спасао једне велике беде. Оии се још један пут осврнуше и уверпше капетана како то никад, нпкад неће заборавпти а за тим се нз среске канцеларије упутпше право у механу, где су одселн али успут нитп проговоршне једно с другнм нити се погледаше.