Дело

П У Ч II Н А 37 б му поверљпво). Ти пре свега знаш, да ја нисам хтео да долазим у кућу после онога. Кад год сам те питао, тврдно сп ми да није истнна оно што свет говорн о твојој женн, међу тпм свет је тврдио да је истнна. Владимир II тп си раднје веровао свету? Јован Не, алп сам орат, тако рећп укућанин; ја сам пре но свакп другп опазио ваш рђав живот п — онда сам поверовао да је нстина и за то сам ти престао долазпти у кућу, али — реци ми бога ти, шта је ово сад? Владимир Које? Јован Ово што чујем од Станковпћа. Владимир То што сн чуо, то је истина! Јован II тн сп то учпнио, Владимире?! Владимир (Слеже раменпма). Шта ћеш! Јован Срамота, срамота, Владимире! Срамота, толико само могу да ТИ кажем! (Окрене ирезрнво од њега главу п пде ка Јованцп). XIV Доктор, нређашњи. Доктор Дооар дан, а н вп сте овде, г. Јоване? Јованка (Са ужасним нестрпљењем гледа у доктора п само што не крпкне). Јован (Зловољно). Ето, п ја дошао.