Дело

Л К Л 0 друм беше готово иуст, једва да сретох дврја волујска кола која иђаху у варош. А ноћ со с.ве впше спуштала. Једва сам назирао предмете ван друма. Беше мп пекако непријатно. II није лако: нуних 7 сахата по тако злу времену, сам самцит! II нехотнце иочех нремншљати: како би бпло да ударпм иа „Црвену механу“? Пстина, туда нпсам никад путовао, алп ће ми показати пут механџпја, Менп само треба да дођем до Јаловика, а одатле знам, а то бп ми уштедило скоро два сахата муке. Сасвим сметнух с ума ону народну пословпцу: држи се старог пута н старих пријатеља. Шппа се сасвим спустп. Ноћ замота све својом густом копреном, гако, да већ ни назирати внше нисам могао. Готово сам се кајао што пођох, кад никакве нужде нисам имао. Али еад — гата .је, ту је! Стигох до расиућа где се одваја мој пут. Још се не бејах решпо на коју ћу страну. Коњ сави, алп га ја не пустпх, него управих уздом п упутнх га друмом. Машпх се џепа п. разговора ради, запалих цнгарету, па се предадох својпм мислнма. Око мене ноћ мрачна, мучаљива, ни од куда звука ни јава; а нада мном пебо још мрачније, нз кога бцјаше опа снтиа, неодолшва јесења киша, ко.ју вазда пратн некп студен поветарац, п ко.ја пробија „трп ката хаљина и кожу човечју, те му чак срж у костима мрзне.“ Мени није бнло зима, а ,.Черкез“ је добро носио, на сам се предао п заиловпо у мпсли што потнчу пз иусте жеље срца човечјег, а машта пх тако лепо ствара. Ко је без њих? Само их кријемо; н лудо пх дете крије. Оне нас целог века варају и уснавллду. Неосетно сам прешао нут до „Црвене механе". Ту стадох да одморпм коња и мало ноге протегнем. Механа беше празна. Механџија, услужан човек, одмах посла момка да коња прпхватп а он приђе мени. скнде ми мекинтош п понудп ме да сврнем поред топле пећн. Ја се захвалпх н стадох ходати по механн н разгледатн слике. Њему рекох да мп каву укува. Кувајући каву запита ме: — Одакле идеш, господине? — Пз Шапца. — Зло време! — Зло.