Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ РОМАН ХЕНРШЗА СЈЕНКИЈЕВИЋА у 3 кАпге ПРЕВОД С ПОЉСКОГА ГТРВА ЦЊИГА (наставак) Полањецки не одговори на то нншта и као да се задубио у своје властите мисли поче говорити: — Ја не аналишем жпвот, не достаје шг времена за то. Кад ми .је добро, као ово сад, осећам да мије добро, кад лоше лоше — и то је све. Али пре пет или шест година било је другчије. Бпла нас .је читава чета, који смо се саетајали те расправљали о значењу живота. Било нх је неколнко научника и један књпжевник, данас доста познат у Белгпјп. Стављали смо себи питања: камо идемо, каква смисла има ово што је на свету, шта вреди и чиме ће се свршити? Читали смо песимисте и губили се у различитим питањима без краја н конца, онако као један мој познаник, аепстент при катедри астрономије, који се губио умно, чим би се латио размишљања о пространству с-ветова.... Мени се после чинпло: да његова глава иде по оној бееконачној параболи.... После је прездравпо и постао свештенпком.... Ни ми остали нпсмо могли доћи ни до чега, ни на чем се нисмо могли зауставнти... Баш као оне тице, што преко мора лете а немају се где спустити да отпочину. Али сам ја већ опазио две ствари: прва .је, да ти моји Белгијанци све то не примају толико к срцу као ја... мн смо много наивнији...