Дело

МРТВО МОРЕ 446 мајстор, алп последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, на не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори... Мани, молим те, вазда .је он бунцао којешта. — Па шта му ти кажеш? — Ништа! Шта да му кажем гледам га па се смејем. Знам њега, нема леба честито да .једе, а знам му оца и фамилију, па он да ми прича шта је устав п слобода. — Можда зна човек?! рекох. — Остави молпм те, бар њега знам колико је тежак. — Па шта урадн? — Шта ће да уради?!... Нпта неке књиге, трчи из места у место, агитује нешто, скупио неколико њих, држали неке зборове. Апсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му .ја једном: „Што ее заносиш као дериште, те не гледаш свог посла. Видиш да сп луд човек?! — Шта му други веле? — Пукоше људи од смеја. Кад изиђе нз затвора, па прође улицом тек оно настане смеј: — Нађе ли устав? упита га неко, а цела улица у смеј. Море што је било шале с њпм то нема. Неки пут да се испреврћемо од смеја. II данас му остало име Тома Устав! рече ми онај и засмеја с.е тако да му сузе ударише на очи. — Па шта је било с њим? — Пропао је сирома Нема нитде ништа, а и службу му државну не даду... Будала, његовп другови но школи каке лепе положаје имају, а он тако. Није му нико крив. До душе хвале га да је био од свију њих најспремнији н најинтелигентнцјп, ал' некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га мп не знамо. Снрома!... — Шта сад ради. Море сад се опаметно, ал' доцкан! Ми га нзлечисмо од буба, а како је он био дурашан ништа власти не би с њим учпниле. Него мп почесмо да терамо комедију, па га још ђаволн прозваше Устав. Тако данас, тако сутра, па почеше људп с њнм да праве шале где стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса... Жао мн га јадника! Ннје биорђав!... Сад је па-