Дело

446 Д Е Л 0 метан, озбиљан човек, не заноеи се као ире. Повукао се готово сам за се, па се слабо с кнм п дружи. У сиротињи је, али га многи п помажу. Свима нам га је жао, али сам .је крив... — Како сад људи с њпм? Лепо!... Сад га не исмева нпко, воле га људи; а п жалнмо га јадника! Допаде мн се нешто, да у овој земљицн живпм што дуже времена. Учинно сам с многима н познанства. Неки красни људн. Мпрни, тихи, кротки, као голубови. Једу пцју, дремају, по мало нешто посла гледају, новнше спавају. Једнпм словом: срећни људи. Ништа не ремети дубок мир, ннко не квари хармонију, никакав ветрић не уздрмава мирну, непомичну површнну устајале позеленеле баре, ако би се тиме могло поредити друштво ге заиста срећне земљице. Ја сам из Србије донео тамо нешто мало мисли и нешто мало отрцаних ндеала што нх наследпх од старијих, алп се и то мало изгуби у тој земљици и ја се као хипнотисан предадох слатком дремежу, па мн то поче годити. Тад сам видео, да и ми Срби имамо диепозиције врло јаке, даједног дана постанемо овако срећан народ, а томе нам пду на руку н саме прнлнке наше. Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једпог дана не пореметн равнотежа друштвене хармонцје. Млад један човек изда на јавност збирку својих песама. Песме субиле лепе, пуне дубоког, искреног осећањаиидеала. Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нпко је ннје читао, нити је хтео читати, али коме год дође до руку одмах направи лице кисело, претури листове на два три места н пропнпа листове као да гледа квалитет хартнје; одгурне књигу од себе, као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну п изговори јетко. — Песме?!... Којешта!... — Ко зна?... Можда има лепих ствари?!... додао бн неко при таквом разговору. Први се прекрсти, понаместн се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећн: