Дело

МРТВО МОРЕ 447 — Ти си луђи него овај што пише ове трнце! Ту шорне књигу врхом од претцју још даље од себе с изразом лица таквим као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а по том дода: — Кад тако говориш јееп ли ти читао ту књигу? — Нисам. — Е па?! — Ја и не тврдпм да.је добро, алн кажем: можда.је добро!.. А јеси лп опет тн читао? — Ја?! упита првн љутнто као увређен тпм питањем. — Тн! — Ја? опет понови онај пптање још љутитнје. — Ти, разуме се; ког другог пнтам?! Првн се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као да би тиме рекао:- „Буди бог с нама шта овај пита“, али гласно не рече ништа већ с некнм чуђењем на лицу гледаше свога друга. — Шта се крстиш? Питам те: јеси лп тн читао ту књнгу песама, или ниси. Шта је ту као чудно. Првп се опет прекрсти, па после тек додаде: — Пптам ја тебе сад: јеси ли тн луд човек, или ннсн? — Којешта. Не разумем те. — Нп ја тебе. — Шта имаш да разумеш и шта се ишчуђаваш?... Питам те: .јееи ли читао књигу? — Питам ја тебе јеси ли тн паметан? опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутпто по столу и узвикну: — Па зар ове трице да читам. Макар да полудим, а при чистој свеети ја то не читам... Затим додаде мало тише: познајеш ли ти тога што је написао ове песме? — Не познајем. — Тхе!... Зато тако п говориш! рече први н узе махати руком правећн лнце још киселијим, као да тиме каже како је то пропала лнчност. — Тп га познајеш? — Познајем! нзговори с омаловажењем, а лице тако направно, као да вели „Боље да ту будалаштнну нисам урадио“ ма да је у ствари с тим истим човеком, до јуче, док се год не појавише његове песме био добар пријатељ н нцје у друштву никад о њему рђаво говорио. Неки су опет овако разговарали, а разуме се нису хтелн чптатн: