Дело

448 Д К Л 0 Чудне бруке!... Пес-ме, као да га не знам колпкојетежак! велн .један. — Како га није срамота?! велп други. Човеку прво Бог памет узме, после он сам себи чпнп зло.... Такве... море какве такве песме? — много боље ћу ја сутра да пишем, алп не подносн човеку образ да се брука, као што то може неко. Па и понашање људи променише према младом песнику. Прође улицом, а људи се тек гурну п намигну један на другог. — Добар дан! јави се он. Добар дан несниче! одговори један гледајући га испод ока, заједљиво. — Здраво, здраво! дода други с подсмехом. Добар дан! прихвати трећи с лицем пунпм досаде, кнсело, с омаловажењем. Али сгвар се на жалост нцје свршила само разговорима, којн су се једнако свуда водилн. Јавно мњење окрете фронт према младоме песнику. Чак п оно што су му од пре преписнвали у добре стране, сад му стадоше осуђивати, а ситне мане које су му пре праштане, као и сваком другом, сад постадоше ужасни пороци. Пронађоше од једном како је подлац, пијаница, коцкар, некарактеран човек. шгшјун, а сем тога и како је луцкаст. — Ннсам знао да је толико луд? разговарају људн. — Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њпм нису чиста посла. — II ја, ал није оволико био. — Е сад је већ сасвим. Почеше по друштвнма да праве шале с њим, агдејегод требао да сврши какав свој посао, сваки који мује могао сметати сматрао .је за с-воју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га види кад му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ти ту правиш важан!... Песме, е чекај да виднш, умемо п ми овако“. Што је најнесрећније песме је посветио својој веренпцн. мислећи да је тиме обрадује, али је сирота девојка место радости много пропатила н проплакала, јер ни њу није јавно мњење поштедило.