Дело

38 Д Е л о огариште је нуето. Нпгде еветла зрака, ->авладала пустош у ерцу п души Та бар да је наде или од ње знака, Но очај паклени оиија п гушп. 1’уине, згариште п све пустош сама, Вол безмернн, тешки, који душу елама

Е па кад је тако онда

нехар вина!... Тн, девојко лепа, ход' на моје грудп, Пољуби, па певај пад људп с виспна II химну живота што тоне у студи

Још је мало дана крају ее доспева.... Онда бар нек 'вако свећа догорева

1893. Ив. М. Милићевић