Дело

Д Е Л 0 130 ранијнх спомена и остатака. а за његоао ироучавање још је особнто драгоцено бидо то. јлто се овај диалскат очувао на острву Крку све до иред крај 19. века: 1898. године умро је на њему носледњн старац, којн је овај говор знао. До сад се о старом далматинском г<|вору мало писало, али ће ускоро изићи о њему опширан рад од Д-ј» М. Барто.шја и В. Мајер-. 1ибкеа. Јнречек пак изночи и своје прилоге, које је из спомоника прнбрао, да би се могле видети характеристнчне особине тога изумрлог језика. Ту најпре видпмо, каквим се гласовним н граматичким променама далматински говор био уда.Бно од латинског. Затнм је наведен пове.шки број речи из средњевековних с-поменика, као оглед, да се види из каквог је речничког матерпјала био сасгављен тај романски диалекат. Видн се, да је поред старих латинских п понекнх словенских имао и много грчкнх речи. Међу романско становништво далматпнскнх градова поступно .је улазило све више словенског жив.ка. Ови градови немађаху у својој око.шни романског сеоског становништва н зато су морали ступити у додир са суседннм Словенима. Већ у X веку, од када тек и има споменпка, налазе ее иоједина словенска имена, а. у XI веку зову се већ п врло знатне лнчности (приорћ. трибуни, нгуманије, архиђаконп н владнке) еловенеким нменима. За ово су наведени и прпмери. Нрво објашњење овогајављања словенских нмена у градовима Јпречек добнја тиме што запажа, да међу именима словенског порекла има више женских него мушкнх. Дакле женпдбом грађана са Словенкињама пз околнне увођена су п словенска имена. У споменицима има за доба <>д 1200—1300 године забележено 211 имена од жена н кћери старих грађана дубровачкнх; од њпх су 129, дакле већина, несумњпво словенска. Псто је овако било н у остали.м градовима, особито у Задру, чија се једна одлична породида женидбом ородила са хрватскнм краљевима. Један знатан Дубровчаннн бпо сс оженно кћерју хумског кнеза Андрије (друга половина 13. в.). У Котору је неколико знатних властеоских породица бпло близак род са црногорским Црнојевићпма. Позната јс» улога Дубровника п других далматинских градова ■као склоништа или прибежишта словенске властеле и владара. II на тај су начин улазнле знатне породице словенске међу далматинск«' грађана. Али је особито знатно у овом погледу, што је носле 1200. година, са великим нанредовањем трговнне, бродарства, заиата нтд. лочело улазнтн у градове ново становништво, од кога се старн гра-