Дело

180 Д Е Л 0 глава, а одмах иоред тога изјереним словима исписане речи: „Аевве, Вавве, Савве, Оавае, Еавве, Ра8бек‘; за тим беше нашаран и један часовник, који показиваше петнаест н по и т. д. — Али, ево Вам и пациента, кога сте желели: Карло Пленке“, иродужи болничар; „оставићу Вае с њиме петнаест минута, више не смем. Понашајте се уљудно, Пленке! А да лп ћете Ви њега добро разумети, тоје друга ствар“, рече ми даље болничар; „онјебио, знате, већ у једном другом заводу, у Јужној Немачкој, у Бадену, и од тада говорн као што се тамо говори. У осталом, видите —.“ Болничар се удали. Карло беше висок и мршав, очију смеђих н паметних. Лице му беше жуто као восак, црте неодређене; ни најмање не изгледаше на лудака — пре би се могло рећи да је какав нервозни јехтичавко. Оно пак, што ми је Карло говорио, тако ми се у мозак удубило, да .ја дуго-дуго после нисам ништа друго чуо, него глас овога лудака; ја сам просто све оно понављао, као да морам напамет да научим. Нисам тако прислушкнвао ни умилнославујево нрпжељкивање. „Ви ме посећујете? Ви? Ко сте Ви? Шта хоћете од мене?“ отпоче он. — Ја станујем код Вашнх родитеља, и доносим Вам њнхове срдачне поздраве“, рекох му. — Лепо. — Ах, тако, моји родитељи! Хм, тако! моји родитељи? Шта ради Лујза? Ах, да, Ви .је можда и не познајете. Она је још и по најпаметнија од свију. Лепо, збогом! Можете ићи. Зар ми немате више ништа рећи? Немате никаких жеља више на срцу? — запитах га. — На срцу? Лепо — ах, тако! Не, ништа. Лепо! Зар Вас баш толико занимам? Збогом! — Не разумем Вас. Шта ваља да кажем дома? Нека ме сви — ах, да! Немојте ништа рећи. Ех, — алп ја умем и књижевнички да говорим. Хоћете ли? Чујте ме; седите, хоћу да Вам нешто испричам. Дакле, хоћете ли? — Слушаћу Вас са задовол>ством. — Лепо. — Како? са задовољством? Ја Вам не причам овде вицеве. — Ах, молим Вас, „са задовољством“ је само једна фраза. Тиме сам хтео рећи, да ћу радо слушати, што Ви —