Дело

СПОМЕНИК ВОЈИСЛАВУ Ц7 пјесмама нјева љубав којом можда није никада љубио, али која га .је заносила — јер .је била лијепа. Он је слушао шум Гангеса кога није никада чуо — као што је Леконт де Лил п.јевао скоро цијелог живота орлове по Корднљерима, снове јагуара, стада слонова, јата тица по незнаним и невиђеним мочварама Новога Свијета. Пјесниково је срце скиталица као и његова мпсао. Војислав је волио ГБепоту пзнад свега и она је била цпгла његова инспирација. Он је цјевао оно што је енијевао а не оно што је дожпвљавао. Вар то у осталом смета да п.јесма буде мање искрена? Јер најзад, зар оно што снивамо, зар то не проживљујемо? Зар сан није доживљај? Што Војислављеву књигу нарочито одликује, то је што је свака стварчица у њој као какав златарски посао, дорађена скрупулозном пажњом, нажњом коју бисмо могли назвати савјееним ноштењем једнога умјетника. У наших најбољих пјесннка наћн ћете често и већином на недорађене ствари. У једној пјесми наћи ћете овдје слику, ондје лијеп стих, да вам одмах друга строфа, или слика, или стих, пониште сав утисак својом често пута очајно рђавом фактуром. Нико у овоме нцје згодницг примјер од самог Ђуре Јакшића. У Војислава тога нема ни у најслабијим стварпма; а нма, на против, ствари којима би било безбожно одузети п једну запету. У томе нико нпје умио отићи даље од њега. Французи би рекли: нико није пмао љепша уста него он. II ако Војислав није успио да буде наш највећи пјесник, он је, извјесно, наш најљепши пјесннк. Његови Дарови Неба н Пјесник, н још неке ствари које још нису у његовој књизи, представиле би нас странцима ако не тачни.је а оно без сумње љепше него п једна друга књига — представиле би нас као једно интелпгентно племе, отмено, и које има неколико вијекова цивилнзације, које живи друштвеним животом великих градова, и које је случајно на Оријенту. Ламартин да је доживио н читао те ствари, чудио би се можда што нас је прпје некпх осамдесет година, на повратку са Истока, назвао варварима, толико у тијем пјесмама има отменог и француски лијепог. Војислав ннје видио Запад, велики н умни Запад, али гајеосјећао. Открпо га је себи не знањем п видом, него срцем и унутарњим очима, открио га је себп случајно, као онп средњевековнп открнвачи што су проналазили случајно читаве свјетове по океанима, о којима су само слутили. Оп је био чнст Западник,