Дело

Д Е Л 0 Џв што није, по моме мишљењу, мала врлина. Сасвнм противно своме оцу-песнику и онима који по његовом примјеру пјевају данас у нас полусрпским и полутурским језиком, (не знам за што) и што се у нас многима веома свиђа (што још мање знам зашто), Војислав није нмао тога османлијског севдаха који је остао у нашем темнераменту и .ј‘езику као траг једне немиле и антипатичне прошлости — н који је српском племену много већма стран него макар шта западњачко: јер у цијелој својој прошлостп српско је племе гледало према Западу или, на.јзад, према једном Истоку, који није онај у комејетај севдах рођен. Војислављев је Псток био више будистички и брамански него мухамедански. Војислав нп.је имао осјећаја, није пмао нмагинацпје и није нмао идеја. Шта то мари па да се ипак буде изврстан пјесник? Свега тога није имао нп Теофил Готје, нн многи други већи од Војислава. Осим свега тога троје, у лирици остаје још много нешто по чему један пјеснпк може бити одличан пјесник. Алп ако хоћете да видите како је умио Војислав и да лијепо мисли и осјећа п пмагинира, то тражите у његово.ј Форми: ту је и његова идеја, и његов осјећај, н његова жива имагинација. Јер све оно што нам је Војислав дао новога у Форми, то.је његово; он лично није имао гдје да то научи, п он је све то измислио. То је била једна необпчно деликатна душа и изванредно пријемљива за нијансе, финесе. Нико у нас није осјећао штајето Форма колико он, и нико није знао, као он, коликоје она свемоћна. Врјнслав често нпје у својрј пјесми казао ништа. Али једно ништа кад се лијепо каже, онда то постаје једно Лијепо! Псто су тако ријетки и духовити они који лијепо говоре као н онп што лијеио мисле; можда чак овнјех другијех има много више. Материја је свагда материја, нијема, мртва, несамостална огранпчена. Она не достаје сама себи. Форма у пјесми може да често замијени све друго, а садржина често може да буде све друго само не поезија. Све је до тога како се нешто рече. Ријеч је често оно библијско Слово које наређује да буде свијет из нпшта, н да се роди свјетлост. Прави нјесник — артиста може да рече: дајте мп парче мокре земље иа да вам даднем Венуса! Војислав је то могао да учини више него један пут. Лирска је поезија отишла, истнна, данас много даље од саме Форме. За потоњих дваестнну година ушли су у ноезију