Дело

СПОМЕНИК ВОЈИСЛАВУ 349 ^ страних народа нови елементи и новн смисао. То је поезија символиста и декаданата која је открила више него нове облике: нова осјећања. Прије њих изгледало је да је Форма потоња ријеч у умјетности, јер Форма бјеше, у Француза нарочито, дошла потоња, и бјеше достигла до врхунца тек са такозваним Парнасом, као да савршенство Форме значи периода зрелости у једној литератури. Али одмах затцјем долази поезија символиста, много симпатичнија и много интелектуалнцја. II као што је лирска поезија добила са досадањим школама свој рјечник и своју облике, као што је, нарочито са парнасизмом, добила љепоту слике, тако је са декадентима добила љепоту музике и слободе осјећаја, а са символистима добила је своју философију, лијепу философију символа, чисту философију пјесништва. Поезија прије данашње, претходила је прнродно овој данашњој. Да поезија парнасоваца није префпнила нерве н образовала опажања, истанчала наша чула, ко зна да ли би било у нама могућностп за ону танану поезију символа, за ону, тако рећп, метафизику осјећања која данае улази срећом у стиховану књижевност. Јер без оне минуциозне савршености у Форми до које се до данас дошло, не би за символисте било потпуног израза; а осим тога је сликовита поезија романтичара и парнасоваца образовала ону визуелу која је у символиста неопходна јер је основна. За то је поезпја Форме морала да претходи поезији Пдеје која са Матерлинком и друговима у Француској, а Демелон, Хофмансталом и Георгом у Њемачкој постаје једина иоезпја свога времена. — Војислав њен долазак није слутио, јер је он био чист натуралистички пјесник Парнасовац, којп је ствари гледао с-војим физичким оком, и који није имао много унутарњег живота у додиру са стварима; он је био само пјесник Форме, као што је била и на -страни цијела поезпја његовог времена. Задржавајући се само на ономе што је видљиво, чулно, он је остао пјесник облика н учитељ Форме; он је показао боље него ико коликоје у стању наш лијепи српски језик, п колнко има еластичности, пластике, музике и боје у нашим рцјечима. Наша данашња поезија, прежививши епоху школе, ваља да у данас савршену форму, унесе мисаоност и осјећајност модерне поезије, чиме ће нарочито обељежитн своју индивидуалност и отићи даље од онога докле се дошло. Но тај смисао за Форму кога је Војислав унио првн не само у нашу поезију него уопће у нашу књижевност, то је ње-