Дело

Д Е Л 0 гово дјело које вриједи можда више иего његова књига. Дуго ће многи наш артиста носнти срећан утјецај овога ванреднога писца. Војислав се са тијем смислом јавио у једно пресудно и блцједо доба. Он је то учинпо у доба када је још увијек скоро опћи укус за декламацнјом. У нашпх старијих ијесника впдјећете да се н данас воли и хвали оно што је декламаторско и реторично, а то је зло учинило да је у нашу поезију ушло много тога. У наших најбољих пјесника впдимо најљепше странице унакажене декламаторском емфазом. Дуго се година у нас декламује у животу и политпци, па се декламовало и у поезији. Нико тиме није заражен мање од Војислава. Јак умјетнички инстикат водно га је сигурно кроз његов скроман али свијетао свијет мисли, сигурно као што инстпкат води ластавице преко незнанпх мора и земаља не дајућп да се побуне у лету. Али гај његов смисао, остао је само при њему. Право је чудо да Војпслав није впше утицао у својој епоси која је била доста жива. Наши приповједачн, на примјер, нијесу поднијелп никакав утјецај од Војислава, као што .је прпродно требало да буде. Јер као што лптература утјече па лптературу, тако у једној књижевности утјече жаир на жанр: натурализам у француској пнсппрнсао је сродну поезпју Нарнаса, као поезији прнје њега сродан роман; а то исто чинп у сликарству. 'Гако се нова поезија символиста и декадената инспирише унакрсно са сликарством Пивиса де Шована п скулптуром Роденовом. Кад се у иас јавио Војислав сеоска је новела била скоро једини књижевни жанр. Добри писци сеоске приче бјеху везали укус читаве једне генерације за уски живот примитивне сеоске гомиле. Војислав улази са својим укусом за град, с једне стране, а с друге стране са својим смислом за лијеп израз. У нашој причи није се опазио ни тај смисао за град ни тај смисао за лијеп израз. Осим најмањег изузетка, ннко у нас пе ппше рђавијим н малокрвнпјим стилом од наших прпповједача. Псти убог рјечник, исти безбојан атрибут, иста нлебејска фраза као п прије. Војислављев укус за Форму више је занио наше читаоце него наше писце. У нас стојп још као недирнуто питање коликоје Војислав поднио утјецаја својих узора, који су били пскључиво Руси. II мене је то нитање интересовало веома непосредно. Војислав је тај утјецај поднио, очевидно, јер само рђави писци не нодносе утјецај. У сваком писцу има двоје: оно што је урођено