Дело

< 'ПОМЕНИК ВОЈИСЛАВУ 1Ц и оно што је научено. Оно што је Војнслав научио, научпо је од руских пјесника којп су одлични пјесници али недовољнн учитељи, нарочито у поређењу са французима. Војислав је, изгледа ми, највише познавао Пушкина, и ако је имао учитеља уопће, то је био Пушкин. Као ЈБермонтов, тако п Војислав нма читавнх стихова из Пушкина: тако Усамљенп Гробовп почнњу дословце са два Пушкинова стпха. Има и неколико сижеја, п овдје онд]е по ко.ја реминасценција. Но то.јесве. Тојеоношто понесе сваки пјесник пз своје школе, п Војпс-лаву то није сметало да своју индивидуалност пзрази потпуно јасно п потпуно независно од својих угледа. Његов је с1ошатп сГевргП потпуно различан од Пушкина и Руса уопће, у чему је одлучпвао Војпслављев темпераменат. Треба знатп да Руси још до данас нијесу имали чистог представннка оне имперсоналне и парнасовачке поезије коју је у нас унио Војислав. Ако Војислав икоме сличи, то је нарочито француским Парнасовцпма — за које можда нпје никада ни знао. Ко би рекао да Војислав није учио шта је то Лијепо? из Готјеове п де-Лилове школе! Он нма све велике врлине парнасизма, н, на жалост, све његове мане. Највпше ће зачудити чптаоца кад рекнемо да је Војислав био велики импровизаторски таленат. Право .је чудо како је Војпслав ппсао своје пјесме, п ја не бих знао ни један сличан примјер међу страним ппсцима. Позната је ствар како су наиорно писали своје стихове Шилер, или де-Лил, и колико је Иго исправљао, и како то чпнн Толстој са својом прозом. Хајне је у томе легендаран: веле да неки њемачки библиографски музеј има његов рукопис у коме се види да је 52 пута преиначпо своју пјесму 1сћ еК8 п 1 ећ 1 \с ан бо11 с1ав ћес1е!1еп док је изашла онака какву је данас чптамо у његовој књизи. Ко би међутим рекао да је Војислав своју Посланицу Пријатељу написао импровизаторски н на каванском столу. Просто је фабулозно шта о томе прпчају неки његови прпјатељи п одлични књижевни друговп из Београда, што доказује једном више, колико је огромно много талента лежало у овоме младом писцу којн нцје доживео да га манифестује, на велику жалост за нашу још увијек одвећ мало писмену књижевност. Веома је симпатично впдјети дабеоградске госпођице дају прве пниццјатпву култу овог лијепог пјесничког талента којп Дело књ. 24. 1<”