Дело

ОГНПТИНСКО ДЕТЕ РОМАН ЈЕДНОГ ОДОЈЧЕТА НАППСАО Тјранислав Јз. Душић ГЛАВА ДВАДЕСЕТА 5 Чуство Томе богослова које се у неколико разликује од чуства Недељковог. Зором затандркаше кола калдрмом па с ове слегоше на друм који, окићен телеграфским дирецима, води право у престоницу. Под арњевима, осим Елзе и Недељка, седи још један путник кога је кочпјаш, по дозволи Елзиној, примио у кола до прве вароши где ће путници конаковати. Тај путник био је млад човек, сув као шибљика а прозрачан као изгладнео комарац. Носно је дугу косу, беле пикетске нанталоне и грдан неки капут којп пзгледа дајекројен на леђпма каквог архимандрита. У колико се из ирвих разговора могло сазнатн, овај се путник звао Тома и био је богослов. Тома је целим путем замишљено ћутао п учтиво се повлачио у крај седишта да не би био на сметњи Елзи, која је на крилима држала Недељка. Кад Елзи досади ћутање, проговорп тек колико да се говори: — А ви не путујете далеко? Богослов се најпре ужасно збуни, па кад се прибра мало одговори танкпм девојачким гласом: — Не, до прве вароши. — Шта ћете тамо? — наставп Елза.