Дело

254 Д Е Л 0 Тома се сад већ охрабри и као дође са свим к себп те нас-тавн разговор врло слободно. — Госпођице...Г то јест, ако то нпје ваше дете?.... — Моје је — одговори Елза правећн материнско лице. — Дакле, госпођо, — настави Тома богос-лов — моја је историја чудновата то јест, нпје толико ни чудновата али је нпак занимљива. — Е? — учннп Елза, као да би га хтела питати о тој историјн. II Тома богослов ноче евоју причу оним равним, мекнм, једноликим гласом, којим се пева херувика: — Ја сам знате богослов н свршпо сам трн разреда богословцје са одличним успехом. -Једва сам чекао да свршим богоеловију па да се запопим јерпоп... ах, госпођо, поп бити то је за мене био идеал! Замислите само поп, пдеалан поп... мантија, служба Богу, епитрахиљ, нафора, слово... слово Божје, слов<> које би сваке недеље говорпо н тонапамет... замислите на намет

Тома је у разговору са свпм пао у вагру те је изгледало као да је причао шестим „антпфонским гласом.“ У том заносу ко зна шта би још све казао, да Недељко не удари у грдан нлач те почеше да га умнрују и Елза п Тома богослов па н сам кочијаш. коме досади дерњава. Тома, из превелнке услужностп узе Недељка себп у крило, да бн се госпођа мало одморила, па настави ирпчу, љуљкајући Недељка. — Али, госпођо, Богје велики, његове су тајне недостижне а његове наредбе неноречне. Ја сам мислио да будем поп а ево,.... сад сам се решпо да идем у глумце! — Ју? — учпнп Елза — а како то? Не знам, Божја наредба — слеже Тома богослов раменпма и сад спустн тон као кад би певао седмим гласом. — А како сте сазналн ту наредбу? — уиита Е.тза нанвно. — Како? — У сну. У нашој варошп било .је сад скоро .једно мало позориште, које се сад налазн у овој варошн где ћемо конаковати и где ћу ја остати, јер су ме примилн за члана. Ево вам могу показати и писмо којпм ме директор прима. Тома нзвади из левог џепа једно прљаво писмо п поче га читатп: