Дело

•266 Д Е Л 0 — Господпне, ја нмам са вамн један врло поверљив разговор... — Знам — одговорп учитељ у тремолу — али... ја сам то пз... великог поштовања... ја би вас молио да ствар узмете с друге стране... то јест... као ствар невину... Господин Сима остаде и даље блед као восак и наставн: — Ви мн можете учинпти једну велику услугу. Реците ми искрено какав је ваш рукопис, је ли леп? Учитељ музике не разумеде питање, те га господин Сима још једаред поновп. — Та леп је пначе, потпуно мушки рукопис — одговори грешни учитељ — али како сад дршћем биће женски, потпуно женски рукопис. — Врло добро, врло добро — одговори госнодин Сима онда седпте овде, ево овде н пинште молнм вас што ћу вам диктирати. Учитељ сад тек увиде шта оће господпн Сима, он би рад да узме од њега нисмено прпзнање пре но што га истуче, како би нмао доказ у рукама и он покуша да се нзврда. — Ја не умем, господине, у оваквом стању да ппшем... ви ћете иојмити... овакво стање... — Молим вас нишнте што ћу вам днктирати — наваљиваше господин Сима п грешни учнтељ узе иеро. — Немојте то неро, раскречено је. — Не мења ствар — одговори учитељ и умочи перо. — Ппшпте ово: „Ја сам сирота жена и ово дете не могу да издржавам због спротпње, с тога га остављам овде не би ли га добри људи прпхватилп и одржали“. — Само то? — упита изненађено учптељ. — Да само то — одговори господин Сима — Дајте ми да видим како сте наппсали. Учитељу спаде нешто с душе, о час га пређе бледило а очп весело ужагрише. — Само то дакле? — нонови он још једаред. — Управо, не само то, пмао би још нешто да вае молим али, разуме се, вп ми дајете часну реч да ћете о томе ћутати. Таман последњу реч у реченпцп да изговори госноднн Сима а из ормана, у коме је његова библиотека, нешто ужасно закмеча. Учитељ се збуни а господин Сима поверљпво отвори орман где се на једном реду књига безбрижно башкарио Недељко.