Дело

30 Д Е Л 0 Марија Однста, учинп то, опростиму: он признаје свој грех који је учинио према теби. Заборавио се, учинноје, па неће впше... алп сад, веруј, и ова туга и овај бол бпо бн вам лакши. Јоеанка (Тешко уздише). 0 Боже! Марија Немој да си тако тврда срца; нека те омекша бар ова невоља. Јованка Ја... ја зар тврда срца?... Он, он, њему кажите нлп, не. немрјте... не казујте му ништа... оставпте. Јован Нећу да оставнм. Оћу да крај детнње постеље станете као отац п мајка и као муж и жепа. Слушај, Јованка, дај мп реч да ћеш му опростити а ја одох да га доведем да се измирите. (Пође). Јованка Не... не... не ако бога знате... Не могу му опростити!... (За се). 0 Боже, Боже, како ти ужасно умеш да казниш оне, којп ти се огреше. X Владимнр, Доктор, нређашњн. Владимир (Вуче доктора за руку). Оди, рецп... (Гледа га нраво у очп). Доктор Шта радиш, за бога, буди стрпељпв. Владимир Ти нећеш пред свпма, знам не ћеш пред свима. Пдпте. иднте свн тамо унутра, дете је само, тамо је само Катица... идите тамо. (Марија н Јованка одлазе).