Дело

II У Ч II Н А 31 XI Владииир, Доктор, Јован. Јован Владпмнре, будп човек. Владимир (Грцајућп, пада му на груди). Брате мој, мој рођенн брате, при.јатељу мрј! » Јован (И сам се заплаче). Но, но.... будимо људи. Нпје то тако опаоно, јел’ те, докторе, није то тако опасно. Доктор Боже мој, не мора ни оно бити опасно од чега чак п лекарп днгнт руке. А ја још нисам казао своју последњу реч. Ако до чега дође, ја нећу бнти неискрен, бар према моме Владимиру нећу бити неискрен. Владимир (Стпска му руку). Хвала ти... знам да ћеш бити искрен... он ће мени рећп... иди и ти -Јоване тамо. (Оедне на столпцу п наслонп главу па сто). Јован (Нолазећпза се доктору). Нмао би нешто са вама да разговарам. Доктор 0 болести детнњој ? Јован Да, и о томе бих вас хтео да питам искрено алп... ја мнслим да бп у овој несрећи ваљало бар нешто учинити. Доктор Нешто?... А шта то? Та, измирнтн пх. Јован