Дело

Ч 0 к 44 6.) — Спава... .јетко али и очајно, прошапта он за себе.... оатим кад још постоја дуго, нагледао се, кад као да упио у памет све. Целу љену кућу, трже се и поче да силази али кркљајући, као плачућн. Ката после осетила како се он враћа натраг, али као да се санлиће, потура. II она се, .једва дигла п сва укочена, још внше мучена месечином, отишла у кућу и легла сва изломљена п као полумртва у постељу.

— —

Бар да се женн, не би био такав. На би могао да се тако богато носи, држи и тнме упорно одржава оно некадање. II сад, опет то. Псти такав. Ах, и тек сад осетп Ката колико је то за њу тешко. Сада, увиде, да она. кад год је мужа грлила страсно, лудо, срећно, да је то било онда кад је грлећи мужа, замишљала да грлн не мужа, већ њега. К'ао да њега грли, љуби. II увек јој био он. Прва помисао он! Првн уздах он... II то све због тога што он увек, увек исти, као што .је био. Докле ће? Ката, готово луда, не знајући шта чини, изиђе из куће. Скупљајући око еебе шалваре, бошчу, а једнако навлачећи шамију нпз чело, као бојећн се да је ко не види, сва у грозници дође до капиџика који је водпо у тетка Ташину кућу, ослушну са стрепњом да није он још ту, п кад му не чу говор, већ чу само Ташине кораке тихо викну: — Тето! — Сад ћу, сад! одазва јој се журно тетка Таша. Али је Ката не дочека. Бежећи, посрћући, скупљајући око себе једнако одело, врати се у кућу, у собу. II тамо готово паде завуче се у кут собе да кад .је тетка Таша дошла, впдела .је тако у куту, мраку, уплашила се. — Шта... Али јој она не даде да доврши. Не мичућп се нз тог ку га, мрака, да се не би видела каква изгледа, какво .јој је лице, колпко је болна, предишућн, брзо, као бојећи се да се не покаје, рече јој. — Иди му кажн: кажи нека се жени. Зашто, тако, нежењен... на грудима ми лежи. Не могу да га гледам таквог. Нека се жени! II,II, за чудо, Младен је одмах приспо. Прву коју су му дали запросио .је. II толнко .је журио са свадбом, да Ката, кад су Дело књ. 24. ’