Дело

ПОРОД11ЦА 11ОЛАЊЕЦКНX 91 нут п бар псквари даље нланове и иокаже му: како његов адвокатски дух нада кад наиђе на истински, мушки отпор. Сви ови и племенитији а и неки ман.е племенити узроци гонпли су Полањецкога неодол.ивом силом да предузме што било. У том тренутку ноложај је био такав, да се готово није могло ништа ночетп. У тој супротиости и био је сав драмат. Али он да седи у Рајхенхалу, да допустп Машку да изводп своје планове, да шпри своје мреже, да се труди око руке Марине Плавицкове — то не! Низашта на свету не! Па шта ће? На то последње нитање ни.је било одговора. Први се пут у животу Иолањецки сад осети тако, као да је привезан за вериге п у колико је мање био навикнут на такав иоложај, толико је то теже сносио. Познао је псто тако први пут у животу шта су то несаница и раздражени живци. Како је Литки у последње време опет било нешто рђаво, то се над целом овом дружином раширила нека тешка, оловна атмосфера, у којо.ј је живот ностајао несносннм. Прође још .једна седмица и дође још једно писмо од Марине. Овај пут ннје било у њему помена ни о Машку ни о Полањецком. Марина је јављала само о продајп Кремјења без нкакве туге, без икаквих обавештења, како је то било. Али баш пз тога се могло и видети колико је снлно потресла та иродаја. Нолањецки би внше волео бно да је она за то кривила њега. Разумео је међутим добро да то, што она о њему ћутн у иисму, доказује колико је он дубоко урезан бпо у срцу те девојке, а што о Машку ћутн, то доказује о нечем еасвнм противном. У осталом ако је њој толико стало до тог Кремјења то га она могла лако добити тиме што би пружила руку садашњем прнтежаоцу његову; можда се она баш н носила с том мишљу. До душе је стари Полањецки пмао и својих шљахтићских назора и Полањецки је п полагао нешто на њпх; алн како је он Плавицкога сматрао пре свега за једног саможивца, то је бпо мњења: да ће он у таком тренутку жртвоватп својим властитим интересима п ћерку п назоре. На крају крајева седетн скрштених руку у Рајхенхалу, па чекати вест о том: да ли ће се господнн Машку свпдетп да запросп руку Плавицкове, постало је за Полањецкога просто немогуће, II Литка је једнако наваљивала молбама на мајку да се врати у Варшаву, те се п Полањецки реши да се врати, јер