Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 117 — Њему ћу ја отићи. Ту ћу увек по кога наћи, па, већ, кад почиемо разговор, ми ћемо се свакојако и споразумети рече он сам себи. II тако једнога дана, заједно са женом диже се да походп Перића. Перић и Перићка дочекаше нх пуни радости. — Кад неће брег Мухамеду, Мухамед ће брегу! — рече он по обичају и дрско и весело. Скромни Перић и не смотри ону дрскост. Он у њему гледаше свога пријатеља и сарадннка, п извињаваше се на сто начина зашто га до сад нпје походно. Срдачно н весело понудише их да седну. Доктор се окрете Перићкн и приказујући јој сво.ју жену рече: — Опростите, госпођо, што вам доводим једног ђака и молим вас да га поучите у љубазности и гостопримству. — Ви увек ласкате! — пребаци му Перићка у шали. — Има дама којима збиља ласкам; али вама, ма и најласкавију реч рекао, не могу ласкати, јер ви заслужујете најлепшу реч. — 0 Боже!... рече Перићка готово збуњена. — Ја бих желео да се Јелка у томе на вас угледа! — Хвала много! Ви сте били и остајете — каваљер! II онда приђе пуна љубазности Јелци н стаде је запиткивати: има ли доста познанстава, како јој се допада друштво београдско п т.д. Сретен се међутпм окрете Перићу. — Шта ти радиш? — Ето, тако. — Мислиш ли нас ускоро обрадовати каквом новином? — Та радим нешто, али нећу скоро бити готов. — Да те ја нисам у послу прекинуо? — Ниси, нисн! Ја радим изјутра. Преко дан чнтам н бележим што ми треба. — Ја радим кад стигием. Мој мн посао не допушта да одредим тачно време рада. — У тај мах неко закуца на вратпма. Перић впкну. — Слободно. — Врата се отворпше п уђе — Малиша. Кад виде Сретена, он се мало збуни. Сретену то не измаче пз очију. Малиша се ноздрави с Перићком која му представп Јелку, п иосле поздрава