Дело

118 Д Е Л 0 с њом не остаде му нншта друго него да се и с доктором поздравп. — Гледај га! Што сп такав? — упита га Сретен. — Нешто ми нпје добро — рече Малиша. — Шта ти је? — Има неколнко дана како ме ломи грозница. Па бар да је она права што обори, на нек јој је Богом просто; него потајпа те ме свега изломи. — Јесп узимао кнпнн? — Јесам. Сретен се диже. — Ходп овамо да вндим. — Та нншта, човече! — рече Малиша. — Обична грозница, нншта више! — Е! А зар пма и неке необичне грознице? II ако сам доктор, то видиш нисам знао. Грозница је, мој драги деране, грозница, а то је највећа болест! Јеси упамтио? Најмања каква снтница нек ти дође поред грозннце па мораш у постељу! Ходн дакле овамо. II одведе Малшну у Перићев кабинет те га нрегледа. Опина му било, прегледа језик, упита га шта је јео и нађе да је покварио стомак, те седе н препнса му на чишћење. — Ево. Употреби овај лек и сутра си потпуно здрав. За њима дође Перић и уиита брижно и болећиво: — Шта те? %Ј — Ништа! Очеиило пиле Радована. Јео човек много сарме! Нашло негде па се набактало те претоварнло стомак! — рече Сретен подсмевајући се. Малиша осети жаоку. — Нисмо сви срећнн да имамо као тн, докторе! — рече јетко. — То знам; али то ти не даје право да нретовариш стомак. Внднш како се свети!... — Још ћеш ми почети и моралне иридике? — Не! Мислши да сам луд на не знам да морални рецепти не вреде? Боже сачувај! Него хоћу паметном човеку да пребацим. Малиша не одговори ништа него поче, но своме обичају, гристи усну. Иерић се умеша: — Да ношљемо по лек. — Не треба ми! — рече Малиша и отури рецент. Сретен се насмеја, саже се и узе рецепт.