Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 119 — Збиља, ираво велиш: и не треба ти. — Шта ти дугујем? — Као што видиш —ништа! Вратио си ми рецепт: сад смо квит! — рече он равнодушно и погледа Малишу сасвим хладно. Малиша осети како се понизио нред њим тиме што .је тако плануо. — Остави то парче хартије, оно је моје! — рече. Шта кошта оно? — Нпје на продају. — Ти си доктор! То не смеш да кажеш! — Ето видиш да смем! Ја будали смем свашта казати! Докажи да ниси будала на ћу ти поклонити! Перић се опет умеша. Он стаде корети Малншу п рече да је он свему крив. — Што ме вређа! — Чиме? — Зашто сам се ја „набактао“! — Тако је! Као да си из глади утекао, тако си набацао у стомак. Доктор има право да ти то каже. — Ја знам још доктора али ниједан није тако безобразан. — II ја знам много пацијената али ниједан није толико луд! — Ти си безобразан! — Ти си веома учтив — рече Сретен и иоклони се тако да Малиша више ништа не умеде одговорпти него се насмеја. — Дај овамо то! — рече примирљивим гласом. — Заслужио сп да ти дам нешто друго! — Какав сп, можеш и то учинити! — Не би био иикакав грех. Тон се спушташе; и они ночеше разговор који иређе на објашњење. Сретен је то и хтео. — Нећу да се правдам, крив сам. Али, ко је то све нзазвао? Ко је кога напао? Шта бих ја бно да сам спустио главу и отрпео ваше шамаре? Напали сте ме — бранио сам се. ^ борби се бије и иушком п сабљом, и дрвл>ем н камењем, удара се само, не гледа се чим. Зашто се л>утите, кад сте н вн мене тукли? У борбн не знам нп друга нп брата. Ко нпје са мном. он је протпв мене. Ко ме увреди — враћам му увреду. Ја као бехова довнкујем: „Мнгћ отметеше п азЂ воздамш4! Малнша је осећао да он унеколико има право. Сретен је то смотрпо н бно је веома задовољан, толико задовољан да је