Дело

Д Е Л 0 120 певушио враћајући се кући. Јелка га упита шта га је тако расположило, а он одговори: — Играм шаха са извесном господом. Моје фигуре тако стоје да ћу их ускоро матирати. II Певушећи пео се уза степенице. Јелка је ишла с њим чудећи се толиком расположењу, јер он никад није тако отворено са својим осећајима излазио. По своме обичају она га није даље ништа пнтала, задовољила се одговором да му фнгуре на шаху добро стоје п да ће ускоро матирати онога с ким игра. Одоше свако у своје одаје да се пресвуку. Он рече момку да унесе и запали лампу у његовом кабинету камо наскоро доће п сам у домаћем оделу, заседе за сто и стаде прегледатп пошту која је на столу стајала. У 8 сахати уђе Јелка н позва га на вечеру. Он баш у тај мах довршпваше неко писмо. — Да те нисам узнемприла? унита она бојажљиво. — Таман! Зар бп п ти могла мене узнемирпти? — рече пришавшн јој па је помилова по пуном подвољку. — Видим где радиш па... — Па? — Шта знам! Чула сам да се многи љуте кад нх ко у раду прекине. — Е, видиш, ја не спадам у те људе. Ја волим кад око мене лебди тако леп апђелак као ти што си — рече он пољубивши је. Она га мазно погледа. — А сад — рече он — сад чини своју дужност. Допуштам ти да ме одведеш за пуну трпезу. Гладан сам као вук. — Онда пожури! — рече она и узе га под руку. Тако заједно одшеташе у трпезарију господски иамештену. Вечера беше ту. Јелка, као домаћнца, иредаде се сва послу. Она је пунила Сретенов тањир бирајући и тражећи оно што он волп, а он је иримао бирајући речи којима је захваљивао на толикој пажњи. Пошто је мало примирио глад, поче разговарати. — Збиља, расположен сам. Ти не знаш све шта је било данас. Вндела си оног малог господина код Иерића. То је бно