Дело

124 Д Е Л 0 Станићка слеже раменима: — Ђаво вам однео п ту вашу нолитику! Ја се у њој ништа не разумем. У тај мах зачу се звонце. Нека нервозна рука не престаје вући за рукатку на капији. Момак уђе у собу. — Један господпн жели одмах говорити с вама г. докторе. — Нек* уђе — рече Сретен. III У собу уђе Пван Шећерцић. Сретен стукну корак натраг. Од како се Иван оженио Даннцом Стојшићевом, од то доба он је прекинуо сваки однос са Сретеном. Чак се ни поздрављали нису кад се сретну гдегод, и ако су се врло ретко среталн. Али, н ако се мало изненадио, Сретен се нпје збунио. Он приђе опет Ивану и пружи му руку. — Од куд ти?! Које добро? — Није добро, мој докторе! — Шта је? — Жена ми је на самртп — рече он некаквим ужасним гласом. — Од кад? — Ово је већ шестн дан. — Па ти тек сад тражиш лекара!? — Зват је лекар. — Па од чега болу.је? — Од запалења оба илућна крила. Стање је очајно. Молим те, хајде! Пожури само! Ја не знам шта ћучпнити! Хајде, помози, као Бога те молим! Несели Пван врло бедно пзгледаше. Коса му пала па чело, у лицу беше блед, очи дубоко упале у главу — сенка од човека. Сретен оде у другу собу да се спремн а г-ђа Станићка ириђе Ивану п болећивпм гласом стаде се распитиватп о стању болесничином. Пван .је одговарао испрекидано, погледајући сваки час на врата на која .је Сретеп изпшао. Из његове приче сазнаде Станићка да је Даннца пре неколико дана распремала кућу п гресла простирке, да је нред вече осетила као неку зпму, после је ухватила грозница п онда је пала у забуну, п кад је он позвао доктора Михаиловпћа, овај рече да је запалење.