Дело

Д Е Л 0 042 кпо нитањем акутним, било по спољашњем политичком утидају, било по уиутрашњој каквој државној потреби, — ипак појава оваковс књиге, као нгго је г. Несторовићева, пијс, шгги може бити беа иптереса. Није без интереса пре свега зато, што је литература овс врсте у нас новина: конкордатско питање нијс — и то с пуно државног разлога — избијало у јавност пн онда. кад му је било време, па нн пре ни после тога времена. — Није без интереса даље ни зато, што је читалачки наш свет, у време последњпх државних преговора, показао велику вољу да сазна суштину п значење конкордата, о коме су тада кружиле две са свпм супротне верзије, од којих ни једна није била, ни из далека, верна слика тога непонуларног рада што се изводио у Бечу. Не могући проиићи у поверљиве државне одношаје, радознала публика је стварала себи Фастастичну преставу о овој ствари п чинила је тајанственијом него шго је по себи била. Силно узбуђена радозналост лагано се и охладила после прекида званичнпх преговора, и свет, заинтересован тадашњим значајним догађајима у својо.ј средннп, — ирестао је н да мнсли о конкордату. У ту радозналост, као у живац, дарнуо је сад г. Несторовнћ, који с пуно основа може очекивати симнатпчан одзив својој књижици од наше публике. То јс несумњиво. А да ли ће он, у задовољењу радозналости читалаца, задовољити и други .једаи ннтерес, можда много узвишенији од задовољења обичне наше радозналости, — го је етвар, што се сама собом објашњава. А ја држим, да баш зато, што ,је конкордатско питање скннуто с дневног редајошулето 1899. годнне, п то на јсдан доста изразит иачин: да баш зато, што се данас са обе уговарачке стране глсда на конкордат, као на посао бесиредметан, — пнје било места будити једпо успавано питање, на ма то бпло п на овако елегантан иачин. како то чнпи г. Несторовић. Јер има питања, која нс засецају само у област научног истраживања истине, у област полемике с противницима, иего и још у једну СФеру, где је ћутање у јавности претежније од сваке мудре речи. Кардинал Консалви, та дннломатска сирена с.војега времена, ћутањем и канцеларијеким радом јеуоваким пнтањима више допрннео својим тежњама, него моћни Наполеон I својом штампом захтевима царства. У питан.има, где научна истина стоји далеко ннже од друштвене користи, публикација сниса о њима пре можс довести штети, него користп. Ту ни писци, ни ириказивачи, немају ирава да напомену све што би могли и хтели, п пгго би донекле нсоиходно било ради правилне преставе ствари. Ту ни.је толико нотребна јавна реч, колико канцеларијскн рад п мудар савет; публикацијс у овом случају, нити могу