Дело

ПОРОДПЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 99 до ушију један млад лекар, мој познаник, Два пута је тражио н два пута га одбили, јер су гледале на што више. Он оде у службу код Холанђана и вероватно умро је негде тамо од грознице. Писао ми је неколико пута, распитивао за својега аутомата, најзад преста с писмима. — 8на ли она о том? — Зна. Кад год се с њом нађем говорим јој о њему. II што .је карактеристично, то ни мало не мути ни за тренутак њено расположење. Она о њему говори, као о ма ком другом. Ако је он од ње очекивао ма да га и но смрти пожали, преварио се. Морам вам једном показатн једно његово висмо. Покушао сам да му разбијем то осећање, алн ми он отписао: „ја о њој трезвено судпм, али се осећаја не могу опростити...“ У осталом то је био скептик, позитивиста, чедо последњих дана. Али излази то: да осећајп раде у пркос философији, у пркос свпм иреирекама... Све се мења, а оно је било, јесте н бпће. Онај мн је јадник говорио: „Волео бих бити с њом несрећан, него с другом срећан.“ Шта ту да се мисли. Човек наметно судн, алн не може срцу да одоли — и свршило се. Сврши се и разговор. У том изпђоше на друм засађен кестенима, чија су се дебла црвенела у светлости колског фењера. — На кога наиђе невоља мора триети! — додаде најзад Полањецки очевндно идући за својим мислима. У том се Емилија наднесе над Литку, па је заиита: — Спаваш ли, сине? — Не, мамице — одговорн Лнтка. XIV Нпсам ннкад гпнуо за имовином — говораше пан Плавицки: — али ако ировнђење у својим неироницавим путевпма усхте да део оног великог имања прииадне нама, нећу се тому противити... Мени самом од тога неће много припасти. Још мало иа ће ми доста бити четири даске и топла детиња суза за коју сам н жпвео. Али мн је до Марине стало. Обраћам вам пажњу — рече хладно Машко — прво: да су изгледп врло сумњивн. Али зар смемо н њпх занемарити — рече иан Плавицкн. — Друго: г-ђа Плошовска је још у животу.