Дело

ПИСМО ВУКЛ СТ. КАРАЏИЋА СОВЈЕТУ 115 једио им је жао и чинп им се срамота што учени свет по мојим делима мисли да ја, који сам се родио и одрастао у Србијн и нисам онако дуго ишао по школама као онн, знам нешто особито што се тиче народа нашега — боље од свију њих, а друго боје се да народ у Србији и Правитељство наше не би мене онако иознало н уважавати стало као што ме учени свет у осталим земљама познаје н уважава, па онда преда њих да ме не бн поставило. На то ме свакојако опадају да би кн.ижевне моја заелуге покрили или барем умалнлн. По делима овнх мо.јпх непријатеља и гонптеља видп се да они нитп имају здравога људскога разума ни савести, нити знају шта је срамота н нн шта је грехота, нп шта је књижевност, ни шта је крнтика, ни шта је цензура. На пример: како бп човек са здравим разумом, који нма савест и зна шта је срамота и грехота, шта лп .је књпжевност и критика, могао лагатн п свет варати да сам ја Новп Завјет онако нреводио као што Н. Лазић каже у 8 броју Подунавке? Не би ли он морао помислптп да .је она књига наштампана н у свет изишла, па да ће људи из ње видети и дознати да он лаже да сам ја онако преводио, него да је он навалнце моје речи испреметао и по својој вољи од њнх смисао градио како је мислио да би учинио ■спрдњу од мене н од дела мог? Кад би В. Лазић знао шта је цензура, он оно не бн допустио да се штампа и други ко даје нанисао, а камо ли сам да напише и штампа; јер се оним не збија спрдња само са мном н с мојнм преводом, него п са светим ппсмом. Овакова дела, којих би се п оснм овога још више набројати могло, показују да .је цензура и сва књпжевност у Србијд пусто масло које н псн лочу. За што народп у Европи крв проливају, с оним В. Лазић н његови пријатељи и једномисленици у Србији спрдњу збивају, као што је негда Амиџа у Крагујевцу збијао са свачим (па још кад се помисли да онда кад је Амиџа спрдњу збијао, није у земљи било нпкаквога другог закона осим воље једнога човека, којега радн се спрдња и збијала н онде постојала, н да је свак Амиџину спрдњу за спрдњу држао, а ове В. Лазића н његовпх пријатеља и једномисленика да се збијају под уставом, н да се оштампају за сав свет н садашњи и потоњи, н да се за нстину продају и ио народу разашнљу, — онда се мора признати да су ове веће од пкаке Ампџпне). За В. Лазића п за његове прцјатеље и једномисленике у Србији нема цензуре никаке, него је слободна штампа 8*