Дело

Д Е Л 0 24 Па што ја да идем кад је он рекао доћн? — рече гласно своју мисао. — ПЈта велиш? — упита Цаја из куће. — Ништа, ништа — рече он и нрекрсти се. Као да му свану тако у маху увиде како је лудо то што је наумио и што ради. Па и цела ствар поста му наједанпут гадна. Као жив створи му се иред очнма покојни гавда-Никола у ономе часу јшд се с њим нољубпо и назвао га братом. Па га би стид. Стндео се самог себе, и кроз сав стид осећао .је неку срећу 1нто своју намеру н своје мнсли није никоме казао. Све у љему диже се протпв њега. — Ко је тебе тукао ио ушима да човеку обећаваш да ћеш му очувати име и имање! II штаје тебп мало, п шта тп је мало од тога човека?! —Звониломује у ушима као да неко гласно говори. — Срам те било! Човек се уздао у тебе, веровао тврјпм речима као Светом Јеванђељу; а тп тако! ?{а продаш све то за хиљаду дуката!... Он скочи с постеље и оиако босоног пређе нреко собе као да би хтео побећи од тога прекора. Али не побеже. У ушима је звонило опет; Зар је он мало тебн учинио. Шта би хтео тп? Шта си бно до онога дана кад ти је он веру ноклонпо? II ги хоћеш ту веру да убијеш!... Цаја уђе у собу. — Ево ти обуће. Нека, не треба. — Па тп рече да ћеш на пут. — Нећу. Него, дај овамо. Обу се на брзу руку па изиђе у двориште. Прогала је освајала; румен је обузимао нсток; звезде су бледеле и гаснуле: чула се цика свиња у кбчннп и како се кокоши гнезде на седалу; песма петлова већ освајаше... Он диже главу, опет се ирекрсти и прошапута: 0, Боже, умудри ме! 0, Боже, ти ми буди пријатељ! II наједанпут осети ластак на души и као да му се скиде оно слепило с очију. Само се чудио: како је могао и један тренутак помислити на то да прими новце. да погази аманет!