Дело

452 Д Е Л 0 — Збиља, докторе, одговор ти је јак — рече Перић. — Логичан — рече Добросав. — II заједљив — додаје Малиша — Ти знаш да ја нисам твој поклоник, као овај Милан; али тп морам иризнати да си пас! — Хвала на комилименту! — рече Сретен. — Ти знаш да је од моје стране и ово комплимент. — Доста! Каква дупља онакве и челе. — Не, него према свецу и тропар. II .још нешто. Али то нека остане за други пут. — Шта? — Казаћу тебп самом! — рече Малиша погледавши га значајно. Седели су ту још, те Сретену саопштнше п малонређашњп догађај н своју одлуку. Он се нотпуно сагласи с њима. Један по један почеше се дизатн. II Сретен се диже. Малиша му приђе, узе га за руку н прнведе прозору. — Ја ти толико н не честитам на овоме одговору колпко на нечем другом — рече. — На чему? — упита Сретен напрегнувшп сву снагу да се одржи миран, јер га Малнша гледаше дрско право у очи. — На отвореним вратнма да уђеш у канцеларију и заседнеш на столицу начелника саннтета... Немој се правдати. Хнтац је био добро срачуњен! Збогом! II окрете му леђа иа брзо нзађе нз одаје. (НасгашНк* се)