Дело

ЈУНАК НАШНХ ДАНА Ј51 — Што је тражио — нашао је — рече Добросав. — Али ово ми, брате, квари расположење. Ја овамо не долазим рад овог пива, него ради тога да проведем један час у ћаскању и расположењу. Кад пођем овамо у једанаест и по, ја се тако радујем као дете играчки. II сад... дође ко било да ми омете то моје задовољство. — Зовни газду! — рече Малиша келнеру. Газда дође. — Ја не знам управо како тп то допушташ — рече му он. — Ми смо ову собу за себе заузели. Од куда сад да ту долазп и седа ко хоће? — Па свет, брате... — Ако ја будем нашао још кога у овој соби сем нас за столом, ја ти више нећу доћи! — Нећемо ни ми! — повикаше готово сви. Гости за другим столовима почеше гунђати. — Па шта могу ја? — пита газда. — То је твоја ствар. Ако будеш пуштао још гостију у ову собу, знак је да ти ми не требамо. Ми ћемо себи потражити другу кафану. Ја нисам рад да ми неко тумачи моје речи како он хоће и да од њих прави капитал. Сад иди, казано ти је. У тај мах уђе Сретен с Миланом. Оба беху расположени. — Господо! — викну Милан — да нисте што чули о начелнпку санитета? — Шта? — Је ли жив још, то пнтам? Јер ако и после овога, што му је данас јавно речено, буде жпвео и седео на своме месту, онда је у њега, што рекао чича-Грга у „Граничарима“ — „образ као опанак а срце као празна чутура!“ Сретен се с неким поносом посади на своје место. Погледао је оне око себе отворенпм оком као победнлац, али ннје говорио нншта. Пустио је Милана да говори. А овај је онако репортерски причао и куда је одлазио и с кнм се разговарао. Говорио је о снлном упечатку одговора Сретенова. — Налазио сам се и с пријатељима г. начелника. Они су га жалили, али га нису могли бранити. Један чак рече ово: Није требао да се упушта у иолемику са Сретеном, Сретен је силан човек, има снажно перо, а није ни без разлога. Многе су ствари истините.