Дело

I у еЕн-еиРУ НЕМР?1 ГАУЕОАМ Кад је етарн, впшн лекар, опасан белом заирегачом, прптворио болничка врата, ослови га сестра Венсанова веома узбуђено: — Мпслпм, докгоре, да нпје шппта опасно? Само незнатнп убод игле, од чега ће оздравити? — Не варајте се; добио .је тако опасан ударац у плуће, да нп ноћ неће преживети. Она, узбуђена, испусти свежањ кл.учева, викнувшн: „Како су опаки са тим двобојима!“ Па, за тим, уђе у спаваћу собу, где су дремали изнурени болеснпци, у топлим перјаним простпркама, на постељама правнлно поређаним. Клизећи својим меким корацима по поду, она је пролазнла као нека породична сенка. Осећалн су је, н не отварајући очију, једино по шушњу њена одела. Отишла је на дно собе п села више постеље, где је бунцало неко здраво п лепо момче од двадесет година. На школскоме часовнику откуцало је седам часова. Свуда је царовао велпки покпј. Никакав метеж са улице није прелетао врховима високих дрвета: ни бесно ржање коња, ни луна добоша, ни развучено командовање офпцпра. Април је кроз прозоре расипао своја тајанствена и мирисна испарења. Кандило са таваннце тихо је светлуцало, као у каквом Храму Божјем. Андре де Пресак п Жил Клоден, два стара друга, живели су V најприснијем прпјатељству. Де Пресак, једннац, власнпк од педесет хиљада лнвара прихода, имао је само мајку. Отац му, пешадиски капетан, погннуо .је на Гравелоту. Клоден, на протпв, од простих сељака, сиромашак, уман и поносит, доспео