Дело

Д Е Л о 80 ђена новом, загаситом шамијом, само мало засуканих рукава. срећна што има гостију, журно послује, а тада, ваљда од сагибања око огњшнта, лонаца, а и због ракије, њено већ омекнуло, суво, питомо лице, образи, угреју се, запламте. После им уноси софру. Ручају. Јована, као госта, меће у чело, а до њега Стојана, као домаћнна, а она не седа за софру, већ као свака домаћица, кад пма госте, седа испред њих, подаље, до краја софре. Уираво не седа, већ подавије ноге нод башчом, тако да може, чпм што нестане, одмах скочити и донетп. А могла би, ношто их нцје много за софром, све што има, цео ручак, у неколнко сахана одједном донети, поређати око себе, и после, не дижућн се, само да ређа, меће на софру, те тако и она, не прекидајући н не дпжуНи се, слободно да једе. Неће она то. Хоће да служи. Хоће да је п она, као остале њене друге, домаћице, да је увек на опрезн, на ногама, да управо с гостима и не седа, већ да стоји, двори пх. Хоће то. да је она као и све друге, а не као пзузетак, удовица. па да онако сама, пошто ручак ннје као што треба, као што је код другпх кућа где има мужева, домаћина, чисто глуво, крадући. гледа да што пре сврши ручак. Неће она то. Хоће ручак да траје дуго. Чак, кријући од њих, јер зна да јој не бп дали, она за време јела, у час, иза куће, кроз капиџик оде у комшилук и тамо било децу или каквог слугу нађе и пошље за вино. За време ручка само нх нуди. Одваја најлепше. Меће испред Јована, а зна, да ће он то иоделити са њеним Стојаном, који, као увек, једе мало, немарљиво, више што је ред, ради ње, матере, него што му се једе. Аонаједнако га нуди. Напослетку, пробирајући му, ночне као да кори. — Па што не једеш? Кво, знам да волиш ово, на сам умесила. Убаво је. Једи. Што тако? Бво, Јован, како ми он једе, а што ти да не? А Јован заиста једе. Нешто што му се једе, а нешто што зна да ће њој бити мило, а највише да ће му бити захвална, што се услед тог његовог здравог једења, поред њега, проједе и Стојан, те тада једе више а не као иначе мало, немарљиво. (Наставиће се)