Дело

Д Е Л 0 Јер, бесна, оде, да се замандали II нсплаче се; а барка пљовљаше II сгаде испред улаза у двор. Ту два стражара беху под оружјем, А покрај овпх, на стенену сваком, Радозналаца сакупљена руља, Као да питају, зачуђенн: „шта је?“ Али возарево смежурано лице, Тврдо и мирно, кб што од камена Машта га реже, зададе пм страх, Те повикаше: „Он је нем и проклет А, глете, она! Спава као вила, ГБупка и бледа! Је л’ то људска душа? Ко ли су? Да ли не иду по краља, Да га однесу у вилинско царство?“ (Мишљаху млоги, краљ умрети неће. Већ у вплннскн одвешће га крај.) Они о краљу, а он, ето, с пратњом Ритера својих сиђе доле реци, II неми човек обрте се њему, Показа мому па капнју потом. Тад краљ нареди нежном Парсивалу, Да с Галахадом из барке је дигну II нажљиво је однесу у салу. Кнез Гавен дође и зачуди јој се, Дође п Ланс’лот и замисли јој се, Краљица, најзад, и сажали јој се. Ал' Артур спази у руци јој писмо, Узе га, разви н прочнта гласно: „Племеннт лорде, Ланс’лоте вптеже, Ја, коју зову астолатскп крин, Долазим, кад ви не рекосте збогом, Да носледњи вам кажем опроштај. Волела сам вас, а ви ме презресте, II верна љубав донесе мн смрт. Вато се .јадам краљнцп Гинвнрн, Свим дамама у њезиноме двору. Ва моју душу помол'те се Вогу,