Дело

Е Л II Н А 21 Вређала тешко човека, кога сам У грудма ипак сматрала впсоким. Шта вам је ово? Алеми! За мене! Да нпсте своју изгубили вредност, За ме б11 онп вределн троструко. За верна срца вредност којег дара Мења се с меном сама дародавца. То за ме није! Уштедпте поклон За ваш плам нови. А ја једно молим: С том срећом да сте од мене што даље. II ако сте се променили, ипак Знам, да имате још великодушја; Не желим прећи нристојности међе, Као краљица у којима владам: Не могу рећи све, како бих хтела. Ал' крај нек буде! Неслућени крај!... Ја кажем: амин! А сада вас молпм: Алеме ове бисеру придруж'те, Накптпте је, каж'те, надсјала ме, Саку.јте гривну за њезину руку, Крај које моја мршава се чпни, Пл' ђердан за врат, што је много леншп Него што беше Ланс лотова љубав. Нос те јој накит! Ал’ не! Не, за Бога! Њен или мој он био — моје ј' дело. Он неће бити њезин!...“ Па га узе II завитла га напоље кроз ирозор, Што је због жеге отворен стајао; II днјаманти бућнуше у вале, Њима кб ноздрав нрснуше капљице, II иотонуше. А док на прозору Тај што му омрзе љубав, жпвот, све, Наваљен беше, валом се лагано, Баш пспред њега, где нотону накит, Блпжаше барка и горе на њој На одру своме астолатскп крпнак, Смешн се као звезднца кроз ноћ. Нипгга од тога не впде Гинвира,