Дело

20 Д Е Л О Те пзглед само иа реку допушта. Он клече пред њу, промуца: „Краљнце, Дамо п госпо, којој се посветпх, Прпмпте, што сам стекао за вас, Те дцјаманте, п усрећпте ме, Направ те гривну најоблијој руцп, Или нанижте ђердап око врата, Према којему и лабудов врат КГ> угљен црн је; но то су тек речн: Леиота ваша, тек је ваша само, Славећ" је — грешим; ал', допустпте, Да поштовању смем позајмит’ речи, Ко што се јаду сузе радо дају. У речма грех опростпт' можемо. Алн, краљице, чујем да по двору Гласови круже. Није л' наша веза — Не веза измеђ' човека и жене На котви такој, што је тол'ко јака, Да се изравна, што је пређе било?! Гласови, тешто! а када их нема? Не мислим, да им верујете ви, Племенпто вам, убеђен сам, срце Никад им неће поклоннти вере“. Док он збораше, а краљица гледа У страну и са лозе нада главом Лист по лист кида, цепа га и баца, Те озелене место, на ком беху; А кад он сврши, она накпт узе II сасвпм хладно оставп на страну Иа сточић .један, иа му одговара: „Може бпт' да сам п лаковернпја, Но што мнслпте, Ланслоте од Мора. Да, наша веза, ие мужа н жене, Уз коју лошу, има добру страну, Да се бар лакше раскннути може. Нама за љубав .ја сам много лета