Дело

Е Л II II А 19 Очију влажних, погружена лица. Тад оба брата дигоше девојку II положнше на тај црнп кров, С крнном у руцп, на кревету њену, II наместнше иад њом свилен вео, На ком је некад сама везла грб. Пољубнше је у чело, рекавши: „Нек ти је, сејо, срећан пут за навек!“ II тад се од ње растадоше с нлачем. Тог часа уста неми, стари слуга, Мртвачка лађа с крманошем немим Уз воду крену — њој у десној руци Крин белп беше, а на срцу иисмо, Прптисла ту га, а коса јој нлава С валом се меша. Злаћано јој платно Иокрило бедра. Она сама бела, II лице њено, к<‘> у пркос смрти, Сачувало је љупки, ведрн сјај Ко, осмехнута, да ,ј' заспала само. Баш тога дана молно је Ланслот Гинвиру, да га у палати прнми, Не бн л’ јој, најзад, дар скупоцен дао, Чија је вредност половина царства, Што је искунљен ударцима многим II смрћу туђом и, у мало, својом За девет лета стечене алеме. Нндевшн једног из послуге њене, С том га је молбом иослао Гпнвири. „Пријатно ми је“, рече с достојанством, II тако хладно, да би свак мислио, Е лик њен збори, да дворанин није, (Кад се поклони, те у мало ногу Не пољуби јој) гледнувши у страну, Пидео сенку марамице једне, Која на зиду ко да .је лебдела Те оде даље смејућ' се у себп. \>*г Примила га је у сенпцн једној, Што с југа беше, а лозом обрасла,