Дело

24 Д Е Л 0 Помрче она, а он поче даље: „Краљице, она једпно је хтела Да за ме пође; а то није могло. Молила ме је, да ме кроз свет пратп; Ал није могло. Та ,је љубав, рекох, Младости само силовита муња, Што ће, стишана, некада тнхим пламом Светлети мужу, кој' је према њој. II још сам хтео, за спрота пође л’, Обдаритп га големим имањем Из мога царства с оне стране мора, Да је усрећим; впше нисам могб, Ал' она све то не хтеде н умре.“ А кад престаде, узе Артур реч: „Рптеру моме н мени, кб глави Округлог Стола, дужност је, да мома С почасти сваком сахрањена буде.“ IIII тако пође сва витешка свита Капели право, најлеишој у царству, Свечано, тихо, Артур испред свпју II Ланс’лот, тужан ко никада дотле. II тад девојку, не кб непознату, Већ с почастима, уз оргуљске звуке, Ко краљици што почаст се одаје, С обредом тужним сахранише ту. А ритерп кад њену љупку главу Спустише у прах давнашњнх кнежева, Рече им Артур: „Нек на гробу буде Скупоцен белег, на њем' слика њена. II штит Ланс’лотов чело ногу реж те II крпн у руци; а на плочи самој Нек азуром се и златом исппше Та чудна прича о њеноме путу За она срца, која верно љубе.“ (Г1 ако ј и било.) Ал’ докле се гужва I осподе, дама и народа силног