Дело

Е Л II Н А Бе-з реда тнска кроз висока врата, Краљнца спази Ланс‘лота на страни, С уздахом приђе и рече: „Ланс лоте, Опростите ми, љубих љубоморно“. Он одговори, оборена ока: „Клетва је била, а вама је просто.“ Ал' Артур, што му спазио је био Набрано чело, приђе, па га нежно Загрли руком и овако рече: „0, мој Ланслоте, коме сам највише Поклањо увек љубавн н вере, Јер добро знадох, шта у битци вредпш, Кад сп крај мене; и много сам пута Пратно оком тебе на турнпру, Кад у прах бациш искусна рнтера, А штедиш млада п неизвежбана Да славе стече, задобије име; Волео сам тн учтивост и тебе, — Лик људски, што је за вољење створен Како бпх сада од срца желео, (Јер се о теби нешто много зуцка) Ту мому да си могао волети, Њу, што је била створена за тебе, ЈБупкога лица и лепоте дивне!... Кад би се могло за мртве нагађат, Племенпте би синове ти дала, Тебп. којн си без потомства, самац, Да име твоје и славу расади, Рнтера днчног Ланс'лота од Мора.“ А Ланс лот рече: „Јест, лепа је била, Мој краљу, чиста, кб што вн желпте. Само би слепац у њену лепоту II у чнстоту нечовек посумњб Јест кад би љубав могла да спутава, Ал‘ слободна се љубав не окнваљ „С оковом њеннм слободна бп била“,