Дело

Д Е Л 0 26 Краљ рече даље, „а тако н треба: Кад слободна је, тад најбољем водп. А после неба шта би боље било На тужном свету него таква љубав У таквом чистом, умиљатом руху? Ал' не свеза те, тебе племенита II још слободна, у колико знам“. А Ланслот ништа не рече, већ оде; 11 баш на ушћу поточића једног Сео је туна, да, замншљен, гледа, Како се рогоз внсоки повија. Тад спазн барку, што је њу донела, Далеко, доле, као тачку малу, II рече за се: „0, просто срдашце, Верније си ме волела, свакако, Неголи краљнца. Рече, да се молим За душу твоју? Да, н учннићу. Умнлнп крпне, срећан, срећан пут! А не рече ли, ти краљице, канда: ,Опростпте ми, љубих љубоморно?4 Није л’ то понос но љубавн мртвој? А баш и да си љубоморна бнла, Зар страх за пме и за част не каже, Да твоја љубав све то мања бива? Што заста Артур на имену моме? II само име као да ме кори: Ланслог, ког негда — како велн прича Морска је вила украла од мајке, II певала ми тајанствене песме, К6 што их вцју ветрови над водом, II љубила ме јутром и вечером, Тепајући мп: „Дивно си ми, дете, К6 крал^ев сииак“, и носпла често На руци, кад је ншла иреко вала Ох, што ме ннјеиринула у њпх!... Јер шта сам сада? II шта ће ми нме Рнгера првог? За њ сам се борно II сад га пмам, ал' се не радујем;