Дело

13 Е Л Е Ш К Е 415 овај иоклон Богишићу бпрала она писма која су Вуку нисали оллиннпјн познанпцп његовп. „Ппсма ове збпрчпце — велп Богпшпћ у предговору — допадоше Вуку са свпјех крајева пространог Словенства; што је'пзван тпх гранпца, дође из Њемачке. У српској су групп ппсама представљенп одлпчнн људп свију сталежа; има нх од српских владара пли члапова владарскпх домова; — пзмеђу државпика има пх од Плије Гарашанпна. Јована Гаврпловпћа, Миливоја Петровпћа Блазнавца; — између впсокнх црковннх достојанственпка: од српског Патрпјарха Ј. Рајачића, док још бпјаше владпка: затпм од владпка: Лукијапа Муцгацког, Платона Атанацковпћа, Евгеннја Јовановића: пзмеђ пјеснпка: од Спме Мплутпновпћа п Бранка Радпчевића п т. д. Од осталнх јужппх Словена нема их него само од његовог велпког нрпјатеља Словенца Копптара и од Бугарпна Палаузова. Алп зато од Словена ејеверних има нх ирплпчна колпчнна: од Руса пма писама грофа Румјанцева, адмпрала Шпшксва, мпнпстра Књажевпча, иосланпка у Бечу Балабина, књаза Ширинског-Шнхматова. — загим књижевнпка: Надеждпна, Погодпна, Срезневскога. Бодјанскога, Кепена и т. д.: од Чехословака пма их од: П. Шафарпка, Ханке п Кузмањи. Од песловепа сретају се саопћења: Аделунга, Грина, Герхарда и т. д.“. Онн које сп пнтересују српском исторнјом п књижевношћу Вукова доба, наћн ће у овој збирцп писама доста података за своје студпје. Богншнћу нека је од паше страпе срдачна хвала, што је та писма објавио, у толико внше што има изгледа да ћемо врло дуго чекатн да наша Академпја објави Вукову иреипску јер међу академицпма тешко .је наћн заменика нок. Перп Ђорђевићу који је на сређивању Вуковпх писама радно и са досте во.ње и вештпне. Билећске рудине. — Пз иете књиге Етнографског Зборника Ападемпјпна оштамнапе су за се у књпгу Бнлећске рудпне, аптропогеографска пспитивања Јевга Дедпјера. Прилог проучавању латинске синтаксе. — Проф. Глпша Лазпћ штампао је у Карловцима у књпжпци с горњпм именом, од 20 стр. в. 8° у 4-1 тачке, опаске своје о овом пли оном нравилу латпнске синтаксе, трудећи се парочпто да покаже која се од познатпх нравпла но школскпм уцбенпцпма (у нас Туромановом) п 'у колико потврђују у делима два најклаепчнија ппсца латпнска, Цезара и Цпцерона. за које је прво показао како су скрупулозни билп у пптању о чистоти и правплностп књижевпог језика. Нема велпких новппа. има п врло сптпнх оназака (често како би се што могло лепше и тачннје провестп. једна п о гоме да п у уџбеницима треба верно цптиратп латпнске ауторе), алп доста и леппх прплога. Ослањао се у главном на одлпчпу синтаксу француза Жпла Лабртола (1901). Али бп, да напоменемо без увреде. ту толнку тежњу за чнстотом п правилношћу у језпку латинском требало пренетп п на српски. те не нпсатп на пр.: Ово нека буде као прплог к' познавању п т. д. (упоредп с пасловом!) 0 Васпитању.. Капптално дело Херберта Спенсера 0 васнптању нревео је нроф. Ј. Мподраговић а Коларчева Задужбииа издала као стото издање своје у књизи од 250 стр. обпчпе 8". Цепа је књизп 2дип.. у леном новезу 3 динара. Књиге за децу. — Осем онпх. што их ногирасмо у ирошлој свесцн, впделн смо још неколико прнмерака дечје лптературе, сразмерно доста обплате. Неким приређнвачпма иостало је изда-