Дело

Д Е Л 0 94 признајем да има и духа и одлучности; али кад му се узме све скупа, Бог н душа, код њега није све у реду ту. Бигјел неколико пута куцну у чело прстом. Дотле је Машко трпео са стегнутим зубима, јер његова рана, и ако ннје била опасна по живот, била је тежа. У вече му два пута припадало тешко, док је Полањецки био код њега. После је настала ослабелост, од које му попусти сасвим она душевна јачина, којом се држао преко дан. Кад га доктор прегледао и отишао, рече: — Ала ти и ја имам срећу! Немој мислити о том — одговорп му Полањецки — само ћеш повећатп грозницу. Машко пак настави: — Оборен, рањен, упропашћен — све наједанпут. — Понављам тн да сад није време да се о том мисли. Машко се подупре лактом о узглавље, јекну од бола, и рече: — Остави ме на миру! To је мој последњп час кад могу ћаскати с човеком од реда. Кроз једну нли две седмице ја ћу бити онај од ко.јега he се све честнто клонити... Шта ми је стало од гроонице да се чувам. У овако потпуној пропасти има сад нешто што се теже сноси, што кад се то деси човеку, онда he која било стока од реда, какво било ђубре важно pehn: „Одавно сам ја то предвиђао“. „онао сам још напред да he тако бити“. Да! Сви они све знају напред још... па и кад човека случајно гром погоди у етању су да од њега направе глупака или луду. Полањецком у тај пар падоше на ум речи Бигјелове, a Машко баш као да је знао, па на њих одговори: — А мислиш ли ти да ја нисам размишљао о том: да сувише брзо јурим, да сам подигао и сувише много шума, да сам хтео бити више него што сам, да сам сувише био дигао нос... To ми нико неће признати, али знај ти о том шта сам ја себи говорио... Ја сам само говорио себн: тако треба, то је једини пут да се издигнем на површину, и шта? Можда су околностн криве, може бити уопште живот иде наопако, али да није ни бескрајно глупе и непредвиђене и несрачуњене авантуре испливао бих, баш за то што сам био овакав какав сам... Да сам био скроман човек, не бих могао добити г-цу Краславску... Код нас