Дело

НОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКПХ 93 — Свалиће меју као пса — помпсли Полањецки. Зачу се команда и два пуцња се раздадоше кроз шумску титпину, а затим се Машко обрте Кресовскому и рече хладно: — Молим, напуните пиштоље. Алн у исти мах се пред његовим ногама ноказа на снегу кап крви. — Ви сте рањени — рече лекар н брзо притрча. — Може бити... Напуните, молим вас... У том се тренутку поведе. Олово му окрзнуло чашицу у колену. Двобој се прекиде. Али Гонтовски стајаше још неколико тренутака на месту с разрогаченим очима, изненађен оним што се догодило. Чим се мало нрибрао, по наговору Јамишеву, приђе Машку и рече колико неспретно толико искрено: — Сад прнзнајем да нисам имао права изазнвати вас, и иорпчем све што сам говорио и молим за опроштај. А што сте рањени то ни мало није била моја воља. А кад је мало после одлазио с Јамншом и Вилковским говорио им је: — Тако ми Бога то је сасвим случајно било. Такви су тм то пиштољи; ја сам гађао високо над главом. Тога дана Машко није отворио уста. Кад га је лекар запитао да ли му је од ране јако тешко, само је махао главом у знак да није. Бигјел тек што се био вратио из Пруске с пуном торбом уговора, и кад дознаде о свему, рече Полањецкому: — Машко је додуше интелигентан човек, али сваки ти од нас има по какву бубицу... Он, на пример, подузетан човек, пуне руке лепа посла, могао би имати још каквих доходака, да буде сигуран човек! Је ли! Али он воли да се разбацује, да нсцрпљује кредит до последњег новчића, да купује племићска имања, да се прави велпки поседник, лорд, Бог те питајош шта, само да није оно што је. Ii чудо је то и у толико чудније, у колико је опште. Често мислим да живот сам по себн није лоша ствар, али га сви себи кваримо неравнотежом у глави, и по некаквим сатанским уображавањем, по каквом бубицом у глави. Разумем да човек жели да има више него што има, и да значи више него што је, али да не тера у том преко мере. Машку ја први