Дело

92 Д Е Л 0 — Онда нема другог нзлаза. Све је то врло глупо, али нема другог излаза! Полањецкн не одговори нншта н иђаху ћутећи. Јамиш опет поче: — Али сам слушао да Марина Плавицкова има нешто у завештању. — Има, али мало. — А матори? — ЈБут је што му није све оставнла. Јамиш се куцну рукавицом по челу на рече: — Том Плавицком заиста фали нешто ту. Затим се окрете око себе и рече: — Куд тако далеко идемо? — Сад ћемо бити на месту. Одоше још даље. Сунце се издигло над шумарком. Од дрвета падале су по снегу шарене слпке, али је све више светлости продирало у шуму. Наврх дрвета шћућурене вране п чавке стресаху као прах сух снег, који је без шума падао на земљу, правећи под дрветима мале шиљате кугшце. Свуда је била велика тишина и мир. Људи су је само прекидали зато да би могли .један на другога пуцатп. Стадопге на крај шумарка, где је било светлости. Кратку беседу господина Јамиша о том како је мирно решење ствари куд и камо боље него решење оружјем саслушаше Машко и Гонтовски с ушпма у постави од колира; а кад Кресовскн напунн пиштоље, изабраше сваки свој, скидоше бунде, и стадоше један према другоме с пиштољима подигнутим у вис. Гонтовски је дисао брзо, био је црвен као рак, а бркови су му били у леденицама. С лица и целога држања његовога могло му се опазити да га све ово стаје силна усиљавања, да га одржава стид и сила воље, а кад би се оставило природном решењу спора, то би он полетео на противника и изударао га кундаком од пиштоља, ако не то а оно бар иеснпцом. А Машко, који се мало час чинио да га не видп, гледао га је погледом пуним мрзости, огорчености и с-рџбе. Образи су му пламтели. Али је владао собом боље од Гонтовскога, и у дугачком капуту, са шеширом на глави, са дугим обрадинама изгледао је сувнше као уштапљен и пре налик на глумца, који игра улогу џентлмена у дуелу.